Krupne kapi prezira padaju po mom licu, ta kisa koju saljete na mene oduzima mi zelju da verujem, da pokusavam.
Jedino se jos trudim se da pobegnem ali mi ni to ne uspeva. Previse vas je .
Cucite iza svakog coska ,kao u nekoj zasedi i lepite mi prokleti mrak svuda po meni, ulazi u svaku poru i razara organizam .
Gledam gomile vas kako slepi tumarate i trudite se iz sve snage da i mene pretvorite u mrlju crnila.
Nemam pojma koliko cu jos uspeti da odolevam , preumoran sam od te borbe.
Sve sto zelim je da se sakrijem u neki tajni cosak gde me niko nece videti i da prepustim jednostavnosti da me vodi .
Posmatram ljude koji prolaze pored mene i suze mi idu od onoga sto vidim. Nemam ni razlog ni opravdanje za njih.
Cesto gledam tako ljude i koliko god se trudio da okrecem glavu uvek vidim poneko novo djule koje probija bedeme mog sveta .
Zidovi su se nakrivili ,rupe su sada svuda unaokolo.
Sve je polako pocelo da se rusi.
Pitam se da li ja pravim rupe na njihovim utvrdjenjima, da li mozda resetam necije zivotno delo a da toga nisam ni svestan.
Predpostavljam da , prosto, svi bole i sve boli.
Niko od nas nije postedjen, svi pate zbog nekih svojih demona, svi imaju neke rupe koje ih jako peku.
Moj svet je na ivici propasti, svakoga dana otpadne po jedna nova cigla i svaka uzasno zaboli.
Mada mislim da me najvise boli moja nemoc, koliko god da se trudim ,sve je uzalud.
Cigle idalje padaju, svet se idalje obrusava na mene.
Sta meni na kraju preostaje , da se sakrijem u tudji svet ?
Hm , ne verujem da je tamo ista bolje. Drzacu se ja ovog mog pa makar sa sve njim otisao u provaliju .
