[ Generalna
]
16 Mart, 2011 01:13
Samoća je najgora bolest.
Sedeo sam jedan dan na klupici na kališu, prišao mi je neki stariji čovek i zamolio me da sedne pored mene.
Naravno pristao sam i tako smo ušli u razgovor.
Samoća je isijavala iz njega, svaka njegova reč odavala je njegovo beznadje.
Pogled mu je bio hladan i bled a lice uvek zgrčeno u neku tužnu grimasu, čak i kada je pokušavao da se smeje .
Pričao mi je svoju priču.Porodica mu je ostala u Bosni a žena muje umrla pre dve godine i sada tako pravi svoje poslednje korake bez ikakvog smisla .
Ježio sam se na svaki njegov gest.
Srtah je zavladao mojim telom i razne misli su počele da mi šetaju po glavi .
Pokušavam da zamislim kako je njemu koji svako veče leže u tu praznu postelju, svako se jutro budi bez mogućnosti da nekom svom kaže : Dobro jutro.
Kako je to kada ne čujes prijateljski glas mesecima, tumaraš po praznim ulicama i nemaš nikome ni da se izjadas.
Boli te toliko jako da imaš utisak da ćeš svakog trenutka eksplodirati a niko nema ni najmanju želju da te sasluša, razume.
Sam si.
Umrećeš sam.
Verovatno ćes ležati mrtav u svom stanu i niko neće primetiti, nikome nećeš nedostajti. Sve dok prvi komšija ne oseti smrad.
Plašim se toga i mislim da je to najgore što može nekome da se desi.
Samoća.
Sedeo sam jedan dan na klupici na kališu, prišao mi je neki stariji čovek i zamolio me da sedne pored mene.
Naravno pristao sam i tako smo ušli u razgovor.
Samoća je isijavala iz njega, svaka njegova reč odavala je njegovo beznadje.
Pogled mu je bio hladan i bled a lice uvek zgrčeno u neku tužnu grimasu, čak i kada je pokušavao da se smeje .
Pričao mi je svoju priču.Porodica mu je ostala u Bosni a žena muje umrla pre dve godine i sada tako pravi svoje poslednje korake bez ikakvog smisla .
Ježio sam se na svaki njegov gest.
Srtah je zavladao mojim telom i razne misli su počele da mi šetaju po glavi .
Pokušavam da zamislim kako je njemu koji svako veče leže u tu praznu postelju, svako se jutro budi bez mogućnosti da nekom svom kaže : Dobro jutro.
Kako je to kada ne čujes prijateljski glas mesecima, tumaraš po praznim ulicama i nemaš nikome ni da se izjadas.
Boli te toliko jako da imaš utisak da ćeš svakog trenutka eksplodirati a niko nema ni najmanju želju da te sasluša, razume.
Sam si.
Umrećeš sam.
Verovatno ćes ležati mrtav u svom stanu i niko neće primetiti, nikome nećeš nedostajti. Sve dok prvi komšija ne oseti smrad.
Plašim se toga i mislim da je to najgore što može nekome da se desi.
Samoća.
