Ulazim u sobu, unutrta je potpuni mrak, vidim samo lica koja proleću.
Tek posle nekog vremena primećujem da u samom uglu sobe sedi mali dečak.
Prilazim polako i shvatam da sam to ja.
Primetio me je, podigao glavu samo na tren a onda ponovo svoju pažnjuposvetio igračkama.
Tapnuo je rukom po betonu i dao mi znak da terba da sednem pored njega.
Seo sam, uradio sam to kruto kao da izvršavam neko naredjene.
Sav sam se naježio ,bio sam uzasno zbunjen.
- Ne razumem – promrljao sam sasvim tiho
- Ništa ti ne razumeš – Rekao je odgurnuvši igračke.
Ćutao sam i čekao da nastavi, grlo mi se toliko steglo da nisam mogao da progovorim.
– Izgubio si nešto usput – gledao me je sa nekim ogromnim žaljenjem.
Pokušao sam da shvatim šta mi priča ali nisam mogao da rzmišljam ni o čemu drugom osim o njegovom pogledu.
-Šta sam izgubio - postao sam znatiželjan, želeo sam da mi kaže.
Žustro je okrenuo glavu prema meni i stavio na lice smešak.
- Seti se , šta to ti nemaš što sam ja imao -
- Ne znam , ništa, ustvari svašta-
- Ništa , svašta – bio je baš ljut – znaš ti vrlo dobro šta je to, samo neceš sebi da priznaš -
Zatvorio sam oči i čekao da čujem šta tu reč, mada sam to znao i sam, samo što nisam smeo sebi da priznam.
Nisam više čuo nikakav zvuk, sobom se prolamala bolna tišina.
Pogledao sam, ali njega više nije bilo tu, ničega više nije bilo. Sedeo sam u potpunom mraku.
On mi je rekao sve što je bilo potrebno, meni sada samo ostaje da nadjem to što sam izgubio i da oteram ovaj mrak!
