Prozor u nepoznato

Krupne kapi prezira padaju po mom licu, ta kisa koju saljete na mene oduzima mi zelju da verujem, da pokusavam.

Jedino se jos trudim se da pobegnem ali mi ni to ne uspeva. Previse vas je .

 Cucite iza svakog coska ,kao u nekoj zasedi i lepite mi prokleti mrak svuda po meni, ulazi u svaku poru  i razara organizam .

Gledam gomile vas kako slepi tumarate i trudite se iz sve snage da i mene pretvorite u mrlju crnila.

 Nemam pojma koliko cu jos uspeti da odolevam , preumoran sam od te borbe.

Sve sto zelim je da se sakrijem u neki tajni cosak gde me niko nece videti i da prepustim jednostavnosti da me vodi .  

Posmatram ljude koji prolaze pored mene i suze mi idu od onoga sto vidim. Nemam ni razlog ni opravdanje za njih.

Cesto gledam tako ljude i koliko god se trudio da okrecem glavu uvek vidim poneko novo djule koje probija bedeme mog sveta .

Zidovi su se nakrivili ,rupe su sada svuda  unaokolo.

Sve je polako pocelo da se rusi.

Pitam se da li ja pravim rupe na njihovim utvrdjenjima, da li mozda resetam necije zivotno delo a da toga nisam ni svestan.

Predpostavljam da , prosto, svi bole i sve boli.

Niko od nas nije postedjen, svi pate zbog nekih svojih demona, svi imaju neke rupe koje ih jako peku.

  Moj svet je na ivici propasti, svakoga dana otpadne po jedna nova cigla i svaka uzasno  zaboli.

 Mada mislim da me najvise boli moja nemoc, koliko god da se trudim ,sve je uzalud.

Cigle idalje padaju, svet se idalje obrusava na mene.

Sta meni na kraju preostaje , da se sakrijem u tudji svet ?

Hm , ne verujem da je tamo ista bolje. Drzacu se ja ovog mog pa makar sa sve njim otisao u provaliju . 

Veliki voz prolazi tiho ,nemam pojma kako sam tu dospeo niti koja je moja svrha.

Od buke u njemu ne cujem svoje korake .

Krpene lutke vriste dok im velika ruka pokazuje put.

Vuku me sa sobom ,pokusavam da stanem ali me nose i priblizavaju me mraku.

 Kroz prozor  sam video kako se napolju na sekunde smenjujudani i noc.

  Dosao sam do svog odredista ,stojim ispred tih vrata i plasim se da koraknem.

 Okrecem se iza sebe da vidim svoje ime koje sam upisao na zidu ali njega nema ,iza mene je jedno veliko nista.

 Ono me ohrabruje i pravim sledeci korak … 

Veliki voz prolazi tiho , nemam pojma kako sam tu dospeo niti koja je moja svrha !!!

Jutro jebilo prohladno ,umor je prolazio njegovim telom, ali to nije bilo vazno.Upisao je  u knjigu svoje ime i vreme odlaska. Bilo je tek sest sati a bolnica je radila od osam. Vec je smislio kakoda ubije vreme do trenutka kada ce ih videti.
- Ernesto gotovo za danas – dobacio mu je cuvar, osmehujuci se, ali to je normalno, svi mu se smeskaju vec dva dana- Kako je gospodja, kada izlazi ?
- Sutra uvece, bas sada idem da ih vidim – prosto kao da se hvalio, zeleo je svima da kaze, zeleo je svi da znaju da je dobio dete .
– Nego reci mi , jel sincina – nastavio je cuvar da se kezi -jel sve kako treba ? -
- Nije sin , devojcica je, zdrava je – Cuvar je odma skinuo kez sa lica– Aha , pa dobro , bitno je da je zdravo- ponasao se kao dag a tesi , Ernestoje samo klimnuo glavom i izasao na kapiju. Nerviralo ga je to sto svi imaju neku dozu razocarenje kada cuju da je devojcica. Nejmu to nije bilo bitno, toje bila njegova devojcica i on ju je vec sada voleo vise od sebe samoga. Na putu ka bolnici je svratio u pekaru da jede a i da malo ubije vreme, sedeo je dugo u pekari i prelistavao novine. Nije procitao ni jednu jedinu vest, nije se mogao skoncentrisati. Razmisljao je samo o svojoj devojcici. Krenuo je ka bolnici, svratio je jos i do marketa da kupi neko voce za zenu. Ispred bolnice je stigao oko petnaest do osam, poseta je bila tek od deset ali je on preko prijatelja   nasao neku vezu da udje cim se bolnica otvori. Nije mogao da ceka jos dva sata. Tih petnaest minuta je trajalo vecnost u Ernestovoj glavi. Konacno je prosla ta vecnost i telefon je zazvonio. To je bio znak da treba da udje. Prozujao je kroz hodnike kao u transu, cak je nesto i razgovarao sa setrom koja ga je uvela ali nije imao pojma o cemu. Kroz vrata sobe je ugledao Mari i zatrcao se kao dete, pao joj je u zagrljaj. Mari se kikotala , pokusavala je da ga ubedi da mora normalno da se ponasa. On nije Mario za druge ljude, zeleo je samo da je ljubi.
 – Ama covece pa nemoj lezati na njoj, zena se tek porodila – pisnula je setra, koja ga je uvela, tik iznad njegoveglave- pusti je da dise – Ernesto se malo povratio i seo na stolicu .
-Ostavljam vas sada same da se ispricate – nastavila je setra – alimoras mi obecati da je neces zaskakivati opet  .–Ne brini, izboricu se sa njim – odgovorila je Mari umesto muza. Sestra je izasla i u sobi je nekoliko narednih sekundi vladala tisina. Sedeli su, gledali  jedno u drugo bez reci. – Kupio sam ti neko voce – Ernesto je prviprekinuo tisinu – gde da ga stavim ? -
- Ostavi ga tu na sto , nisi trebao uzimati nista, imam vec deset kila voca –U Ernestovim ocima njegova zena nikada nije bila lepsa, sijala je nekom uzasnom lepotom, osecao se kao da je prvi put vidi. Cak nije znao ni sta da kaze, bio je sav zbunjen.
- Ma sta ti je, sta si se sav ukipio – primetila je Mari njegovu zbunjenost – Ne znam, sav sam nesto …. ne znam ni sta sam, ne umem da objasnim kako se osecam . – Ernesto je hodao levo desno po prostoriji –Ne znam cak ni sta da ti kazem – Mari se nasmejala- Pa mogao bi da me pitas kako sam, kako je beba,koliko je teska i tako nesto za pocetak- Ernesto je skocio kao oparen– Da , kako si ? – osecao se krivim stonista nije pitao – kako je mala ? -
- Sve je dobro , ja se osecam malo izmoreno ali sam presrecna, a beba je zdrava i ogromna je – sirila je ruke da bi docarala svom muzu koliko je velika beba – dugacka je pedesetdevet santimetara i ima tri kilogama i petsto grama – Beba je sada spavala pa Ernesto nije mogao da je vidi, sestra ga je odvela samo do sobe gde su sve bebe , pokazala mu je neki udaljeni krevetac,nije cak uspeo ni da vidi koji je krevetac a kamoli nesto u njemu. Kada sevratio kod zene u sobu dugo su pricali o planovima u buducnosti. Hteli su da uzmu stan u gradu, da zajednicki podignu kredit. Nisu mogli vise dastanuju  u onoj maloj kucici, ne sada kada imaju dete. Posle je Ernesto prepricavao kako je ko reagovao kada su javili da se Mari porodila, pricao joj je kako se baba napila od dve casice konjaka i zaspala za stolom a  onda su se neko vreme ljubili. Sestra jeusla u sobu i prekinula ih
 – Pa zar ja tebi nisam rekla da je ostavis na miru –salila se setra –a i ti mala,vidim  koliko umes da se odbranis- svo troje su poceli da se smeju – Veme ja da podjes, vec je pola dva, bojim se da ce mi praviti problem –Ernesto nije mogao da veruje da je pola dva, imao jeutisak da je tu tek pola stata. – Sutra je vodi kuci pa se ljubite koliko hocete – nastavila je sestra ali njemu vise nije bilo smesno, osecao se lose zato sto je morao da ide. Nevoljno je ustao sa stolice i krenuo – Vidimo se sutra – dobacio je Ernesto izlazeci , Mari je samo namignula i poslala mu poljubac. Pozdravio se sa sestrom , zahvalio joj se sto ga je pustila u bolnicu. Morao je da ode jos da se vidi sa drugom, da se dogovore za veceras.Trebalo je da proslave rodjenje njegove cerke. Nije zeleo da ide autobusom,oducio je da proseta. Bio je presrecan, nikada se tako nije osecao u zivotu.Jedva je cekao da zagrli svoju cerkicu, da je drzi u rukama. Pocela je da promice sitna kisa. Stigao je do do govorenog mesta sa deset minuta zakasnjenja,protrcao je kroz sastanak sa drugom, nesto su se kao dogovorili. Ernestu jeostalo toliko vremena da stigne do one zabiti, istusira se, pojede nesto i krene nazad na veceru sa prijateljima. To vreme je protraclo pored njega,motao se po kuci i vec je bilo osam sati. Stajao je u kupatilu i parfemisao se, za deset minuta je trebalo da krene. U tom trenutku je neko zakucao navrata. Ernesto je prisao ocekujuci gazdaricu koj kuka za kiriju, ali je umestonje na vratima stajala neka mlada devojka u beloj haljini sa kratkom crnom kosom…..

Ulazim u sobu, unutrta je potpuni mrak, vidim samo  lica koja proleću.

Tek posle nekog vremena primećujem da u samom uglu sobe sedi mali  dečak.

 Prilazim polako i shvatam da sam to ja.

 Primetio me je, podigao glavu samo na tren a onda ponovo svoju pažnjuposvetio igračkama.

Tapnuo je rukom po betonu i dao mi znak da terba da sednem pored njega.

Seo sam, uradio sam to kruto kao da izvršavam neko naredjene.

Sav sam se naježio ,bio sam uzasno zbunjen.

- Ne razumem – promrljao sam sasvim tiho  

- Ništa ti ne razumeš –  Rekao je odgurnuvši igračke.

Ćutao sam i čekao da nastavi, grlo mi se toliko steglo da nisam mogao da progovorim. 

– Izgubio si nešto usput –  gledao me je sa nekim ogromnim žaljenjem.

Pokušao sam da shvatim šta mi priča ali nisam mogao da rzmišljam ni o čemu drugom osim o njegovom pogledu.  

-Šta sam izgubio -  postao sam znatiželjan, želeo sam da mi kaže.

Žustro je okrenuo glavu prema meni i stavio na lice smešak. 

- Seti se , šta to ti nemaš što sam ja imao -

- Ne znam , ništa, ustvari svašta- 

- Ništa , svašta – bio je baš ljut – znaš ti vrlo dobro šta je to, samo neceš sebi da priznaš -

Zatvorio sam oči i čekao da čujem šta tu reč, mada sam to znao i sam, samo  što nisam smeo sebi da priznam.

Nisam više čuo nikakav zvuk, sobom se prolamala bolna tišina.

Pogledao sam, ali njega više nije bilo tu, ničega više nije bilo. Sedeo sam u potpunom mraku.

On mi je rekao sve što je bilo potrebno, meni sada samo ostaje da nadjem to što sam izgubio i da oteram ovaj mrak!

Nežna, svetla kap tempere je kanula na komad tamnocrvenog mesa.

Počela je da klizi kroz reke cevenila i širi se svuda.

Svakim trenutkom svog postojanja, bila je sve veća i veca, dok nije ispunila iposlednji kutak.

Jedna kap je promenila sve.

Od vazduha napravila nešto što jagodice mogu da dodirnu.

Posadila bandere na svakom koraku.

Pocepala prošlost i strah, skinula masku i na onome što je nasla ispod nactrtala neizbrisivu krivu liniju.

Samo ona je bila potrebna da besmislu da  razlog za postojanje .

Par pravilno oblikovanih stopala rasutih u pesku, dve rupice  na kraju jednog osmeha i sjaj koji preliva zenice .

 Maštarija večitog dčaka, miluje njegove prste i tiho mu šapuce na uvo.

 Lagano se kotrlja njegovim telom i para sva čula.

Prosto, neočekivano je ušetala i sa par slova  zauzela  sve što je ikada smatrao svojim.

Sve te male igračkice koje je nosio po džepovima, sve te ceduljice koje je lepio svuda, pretvorile su se u dva sjajna oka.

Sada nema ništa više osim njih.

Sada mu ništa više nije ni potrebno.