Prozor u nepoznato

Bilo je to pre nekoliko godina. Veče je bilo suvo, kotrljalo se nekeako sporo. Sedeli smo u školskom dvorištu i prosto kao da smo čekali da se nesto desi. Zazvonio je telefon, bili smo ushićeni , nadali smo se da je to vesnik nekog desavanja u toj noći.

- E brate, Milanu umrla keva. - glas sa druge strane zice mi je odzvonio u ušima.

Svi smo se razišli kućama da se obučemo.

Sat vremena kasnije stajali smo na istom mestu, pristojno obučeni. Ćutali smo. Kao da se niko nije usudjivao da krene ka njegovoj kući.

 Pružio sam korak, pa jos jedan. Ostali kao da su samoto čekali, nekog ko će prvi da korakne. Svi su krenuli. Nekako polako ,kao da se sunjaju iza mene.

On je ziveo na deset minuta udaljenosti od školskog dvorišta, brzo smo stigli do tamo.

Kako smo prilazili dvoristu izgledalo je kao da se u njemu odvij neko slavlje. Mnogo ljudi je stajalo po raznim krajevima dvorišta. Uglavnom svi sa pićem u ruci. Čevrljali su nešto, kliberili se.

Ubrzao sam i u par koraka sam presao celo dvorište.Prvi sam došao do vrata kuće. Kroz njih su se čuli zastrašujući zvuci. Valjda me je to sprečilo da udjem. Stajao sam na tom pragu dok su me svi ostali obilazili. U ruci sam stezao sveću. Pokušao sam da uđem ali nisam mogao.

Okrenuo sam se i vratio se ne dvorište.Pokušao sam da zapalim cigaru ali su mi se ruke tresle, dugo sam gledao u vrh proklete cigare pokušavajući da ga pripližim plamenu upaljača. Kada sam konačno uspeo podigao sam glavu i video Milana kako stoji ispred mene.

Samo je stajao ćutke i gledao me. Te njegove sitne crne oči su me gutale. Zapomagale su

" Pomozi mi ! Vrati je! Pomozi mi molim te!"

 U tom trenutku sam se osećao kao da sam težak šest tona. Nešto je pritiskalo celo moje biće. Pokušavao sam da progovorim, držao sam usta otvorena ali ništa nije izlazilo iz njih. Milan se okrenuo i krenuo nazad ka kući.

- Izvini- pisnuo sam, nekim meni ne prepoznatljivim glasom. Milan me je potapšao po ramenu kao da on mene teši i otišao.

 Uvek sam pričao da ne znam zašto sam to rekao, zašto baš tu reč ali sam oduvek dobro znao. Stajao sam tamo ,bespomoćan. Gledao njegov bol i nisam imao hrabrosti da kažem ništa drugo.Mnogo puta sam pre i posle toga izgovorio tu reč ali siguran sam da je to jedini put da sam zaista osetio sve njeno značenje. Celu težinu te reči.  

" Izvini " Čudna reč, tako je lako izgoveramo a tako re retko i slabo osećamo.

Od tada sam se retko viđao sa Milanom , sada mu se retko i javim na ulici. Mnoga moja lažna izvinjenja su prihvaćena a to , jedino pravo i iskreno, je izgleda ostalo bez oprosta.

Koliko puta ti je nesto bilo bitno, jako. Imao si osecaj da je bas to apsolutno najbitnija stvar na svetu. 

A sad jo se smejes,cak je se i ne secas! 

Secas se onda kada su te drugari ismevali u vrticu pa nisi hteo da ides vise nikada tamo ili onoga kada si se u prvom razredu posvadjala sa drugaricom zato sto ti je uzela gumicu! Secas se onoga kad si ukrao zele zeku u prodavnici pa te prodavac uhvatio i rekao caletu?

Covek oseca samo u trenutku. Ne ume da oseca buducnost ili proslost. 

Ono sto je sad ,to je bitno. Sta nam to govori , da ustvari nista nije bitno samo ga mi gledamo iz pogresnog ugla.

Dodjes ,budes, prodjes. Zrno u pesku. 

Zasto nam se sve cini da je toliko bitno ako je ustvri susta suprotnost? 

Prosto ne mozemo da prihvatimo da smo ustvari toliko nebitni.

Da je sve proslost cim se desi, da smo mi proslost od trenutka kad se rodimo. 

Da sve to prihvatimo ,cemu bi se nadali, cemu bi se radovali?

Zato nam je lakse da zivimo u nasoj maloj iluziji koju smo kreirali u kojoj smo mi sami centar sveta u kom zivimo.

Zasto onda kad je tesko ,kad boli , ne zamislis da si neko drugi ,neki Finac, koga trenutno samo zulja sto je porez toliko visok. 

Nece a ? 

Sta ces kad nisi Finac!

Kad boli , kad je bitno , seti se da je ustvari nebitno  i da je samo pitanje vremena kad ces promeniti ugao gledanja.